Onaj, ko je Beogradsku autobusku stanicu postavio pored Železničke, sigurno je razmišljao i o tome, kako će grupa od oko 350 učenika osnovnih škola iz Smedereva i oklonih sela, preneti svoje pretovarene kofere, torebe i ruksake, do perona, na svom prvom putovanju vozom do mora.
Učitelji i mi malo stariji, pomažemo najmlađima. U braon kartonskim, oguljenim i za svaki slučaj kaišem prevezanim koferima, kao da je sve što su imali kod kuće. Okupljamo se na platou Železničke stanice. Do postavljanja voza ima još dva sata. Omorina je. Sprema se oluja. Samo da se domognemo naših vagona. Najmlađi su najnestrpljiviji. Imaju u svakom trenutku po jedno pitanje za učitelje. Da natoče po ko zna koji put vodu, da idu u WC, da kupe nešto. Učitelji ih okupljaju oko sebe. Stalno ih prebrojavaju. Povremeno se čuje pištaljka učitelja Rake. On je najstariji i najrevnosniji.
- Brzi voz za Split i Šibenik, preko Vinkovaca… dolazi na peti kolosek.
Naš je. Nastaje žamor. Počinje trka za mesto u vozu. Samo da se neko ne izgubi. Putnika je bar duplo više nego mesta. Naši vagoni su, doduše, pod rezervacijom, ali to se malo poštuje. Mi stariji upadamo prvi. Dodaju nam stvari kroz prozor. Kakva zbrka.
Konačno smo se smestili. Učitelji po ko zna koji put prebrojavaju svoje. Svi su tu. Sad se lakše diše. Mi smo u jednom kupeu. Već pravimo raspored ko će gde da spava. Po dvojica na sedištima, dvojica na “roštilju”. Tako smo zvali stalaže za kofere. Spavati na tome je bila prava fakirska veština.
Zadovoljne učiteqice počinju pesmu. Na časovima uvežban repertoar.
-Solčence zahaja…
Ima i solista. Jedan prvak iz Radinca neprestano ponavlja refren neke narodne pesme.
-Bosonoga, bosonoga…
Mi još jednom odlazimo po vodu i novine, više da pokažemo da smemo. Klinci nam se dive. Upozoravaju nas.
-Požurite polazimo!
I konačno, stvarno polazimo. Svi smo srećni. Idemo na more. A do mora ima dobrih dvanaestak sati vožnje. Naravno, ako voz ne kasni. I tek što smo krenuli, poče nevreme. Seva, grmi, Zestoko. Na licima osnovaca strah, ali ne toliki da iz kartonskih kutija od cipela, ne povade hranu za par dana. Najčešće piletinu.
Mi smo, pošto smo se od klinaca ogrebli za večeru, počeli sa vicevima, pa onda sa ljubavnim jadima dečačkim. Klaparanje točkova nas polako uspavljuje. Povremeno, iz lakog sna, budi nas svetlo koje kroz zamagljen prozor dopire sa usputnih stanica. Vinkovci. Otvaram prozor i postavljam pitanje koje ćemo ponavljati do kraja puta.
-Kada stižemo, da li kasnimo?
Sunja. Tu pruga skreće kroz Bosnu. Naziru se prelepi predeli kad munja sevne. Vidi se Una, neprirodno zelena.
Jutro. Hodnikom teturaju drljavi i musavi. Čeka se red ispred užasno prljavog WC-a. A onda, kao po komandi, ponovo se vadi hrana. Sreća da ovaj put ima kraj, inače bi se samo jelo. Onaj klinac iz Radinca ponovo peva .
-Bosonoga, bosonoga.., sve dok mu učitelj ne podeli ćušku. Bi mu malo neprijatno što smo to videli, pa onako, uzgred reče.
-Ne smeta mi što pevaš, al‘ promeni pesmu.
Uz škipu kočnica, stajemo u Kninu. Pored pruge, neki drugi klinci nam mašu. Tu je i po neka zastava. Tada nismo znali, ko su i zašto pozdravljaju vozove iz Beograda.
Sledeća stanica su Perkovići. Raskrsnica naših putovanja. Prvih godina išli smo za Split, pa u Trogir. Kasnije u Šibenik, pa u Vodice.
Do mora je još malo. Voz se teško probija kroz krš. Gledamo kroz otvoren prozor i pitamo se da li ovde neko živi i šta jedu ti ljudi? Počinje da prži sunce. Oseća se miris mora. Bliži se kraj našeg putovanja…