Kolone špeditera duz Karadjordjeve i Despota Djurdja, krcatih groždjem, uglavnom Smederevkom, čekale su po čitav dan na jesenjem suncu, da u Podrumu istovare bogati rod. Čitav kraj se osećao na džibru. Oni sa kvalitetnim sortama grozdja, sortnim jabukama i breskvama, pravili su kolonu ispred Kooperative na Pristaništu. Bila je to prava " bašta " za nas klince iz kraja. Dešavalo se doduše, dok smo krali voće, da preko ledja zaradimo i po koji bič, namenjen konjima, ali, sve je imalo svoju cenu. Baš su tih godina bile bogate smederevske jeseni. I valjda, da bi i drugima pokazali to naše bogatstvo, ondašnji "gradski oci" su “izmislili” Smederevku jesen.
Jedne Smederevske jeseni, legenda narodne pesme Toma Zdravković je započeo svoju blistavu karijeru, pesmom o, do duše tužnoj, jeseni u "njegovom kraju". Tu pesmu, pevao je Toma u prepunoj bašti Granda, za nas i nasu drugaricu Macu u koju je bio nesrećno zaljubljen. Igrao je Toma tada čak i fudbal na male goliće sa nama u gimnazijskom dvorištu i to u čarapama, pošto je predhodno patike poklonio pokojnom Ljubiši " Robiju "jer ovaj nije hteo da igra u cipelama. Na sve je bio spreman neponovljivi romantičar Toma, samo da bi se približio našoj drugarici Maci.
Svašta se dešavalo tih davnih Smederevskih jeseni. Ugradu je bila nepodnošljiva gužva, tako da smo jedva uspevali da se pronajdemo na štrafti. Hiljade ljudi iz cele Srbije, tiskalo se ulicama u potrazi za jeftinim voćem. U tvrdjavi, ringišpili sa kojih je treštala muzika Rite Pavone i Del Šenona, cirkusi, šatori iz kojih je dopirao miris pečenja, izložbe ogromnih plodova sa njiva iz smederevskih sela i iz smederevskih bašti, točilo se vino iz bačvi na sve strane. I sve to uz oblake prašine, koja se dizala od užasne gužve.
Nas je posebno privlačila izlozba voća. Stajali smo tako moj drug Zec i ja u jednoj hlanjači koja je bila izlozbeni pavilion, i očarano posmatrali ogromnu krušku. Eksponat ispod koga je bilo ispisano ime nagradjenog proizvodjača. Bila je to najveća kruška koju smo ikada videli. I naravno, samo nam je jedna misao bila u glavi. Kako da je ukrademo. Valjda inspirisani onim filmom o kradji najvećeg dijamanta na svetu, odlučimo da je iznesemo iz hladnjače. Ugura je Zec nekako ispod sakoa, a ja ga zagrlim sa strane gde je kruška. Utrnuli od straha, naizgled hladnokrvno, prodjemo pored uniformisanog stražara.
Uveče su se u tvrdjavi prikazivale pozorišne predstave, modne revije, gostovali Miki Jevremovic, Djordje Marjanovic, Lola. Okrugli stolovi sa stolicama poredjanim u krug na gvozdenoj šipci, kojih sada ima na Železarinom Jugovu i po raznim vikendicama, a kojih je bilo nekada davno i na terasi prvog restorana na Adi, iz tog su vremena. Večeri, do kasno u noc, završavali smo sa gitarom na Velikoj terasi u Sindikalnom, odakle se obasjan mesečinom, video Dunav. Naravno, uz sebe smo obavezno imali po neku flašu Smederevke.