Miris mora u splitskoj luci dugo će ostati u pamćenju, kao i velike i male lađe i večito gladni galebovi čije kreštanje upotpunjava vrevu. Na sve strane, žurnim koracima, grabe putnici. Ostrvljani se, po obavljenom poslu, jedinom vezom, vraćaju na svoja ostrva. Turisti, strani i domaći, žure na svoja odredišta za odmor. Naš brod je među manjima. Neverovatno da ćemo svi u njega da se smestimo. Raspoređujemo se. Najmanji idu u salon, stariji na palubu. Putovanje do Trogira ne traje dugo. Promičemo kraj Kaštela. Ima ih sedam. Posmatramo sa krme brazdu koju za sobom u modroj morskoj vodi ostavlja brod. Za brodom, par galebova očekuje otpatke hrane. Vrelinu sunca ublažuje povetarac. Neka od vaspitačica komentariše
-Baš je lepo putovati brodom.
Kasnije smo saznali, da je put od Splita do Trogira, kroz Kaštele, još lepši. Sav je natkriven oleandrima svih boja.
I konačno stižemo u Trogir. Pravi dalmatinski gradić, smešten na dva ostrva. Na manjem, odvojenom od kopna uskim kanalom, nalazi se stari deo grada sa kućama od kamena i uskim uličicama, tvrđava, velika crkva i trg. Na većem, kasnije naseljenom, kuće razbacane po kršu. Brod pristaje upravo pred školom gde je smešteno naše, dečije odmaralište. Škola izgleda prelepo. Takve naše nisu. Sva je od belog kamena, sa balkonom na sredini. Srećni smo kao da je pred nama luksuzni hotel. Ispred škole dočekuje nas upravnik Brana sa pomoćnim osobljem. Prethodnih par dana, oni su od školskih učionica napravili spavaće sobe, trpezariju, postavili kuhinju. Najteže im je, valjda, bilo da napune tristotinepedeset slamarica, slamom koju su iz Vojvodine kamionima dovezli. Desi im se maler da iznenadna bura slamu istovarenu ispred škole, raznese po celom Trogiru, i to na par dana pred 4. Juli, Dan borca. Dođe gradonačelnik sav očajan, pa zavapi.
-Ceo grad liči na štalu! Na sve strane slama!
Upravnik pokupi svu radnu snagu, podeli im metle, pa nekako pokupe slamu i spasu čast i ugled gradonačelniku.
Razmeštamo se po učionicama. U jednoj, najmanjoj, nas desetak najstarijih. Posedasmo, onako izmoreni, na slamarice. Neki zapališe cigarete. Da toga nije bilo, ne bismo tako brzo saznali, koliko su uske ulice trogirske. Elem, Nena baci opušak od cigarete kroz prozor, pravo prvom komšiji prekoputa u sobu i zapali mu zavesu. Nastade haos.
-Kupićemo zavesu, rekosmo u glas upravniku.
-Dobro, ali pušenja u sobi više nema!
Svakoga jutra, narednih sedamnaest dana, budili smo se na glas dežurnog nastavnika i postrojavali ispred škole, pa posle doručka, pravac plaža. Gradska plaža “Saldun”, sva okružena stenjem, okrenuta ka pučini, nalazila se na Čiovu, većem ostrvu, odvojenom od manjeg na kojem je škola, mostom, koji se po sredini podizao kad naiđe neki brod. Mi bismo se onda poređali uz ogradu na delove mosta koji se dižu. Najhrabriji, bliže mestu gde se dve strane razdvajaju. Maša na samoj sredini. Odatle smo skakali na zaprepašćenje vaspitača.
Jedna noć posebno je ostala upamćena za sve one čija soba je bila okrenuta prema crkvici i gradskoj česmi. Par meštana, kasnije smo saznali, došli su pod naše prozore da otpevaju serenadu jednoj od naših lepotica. Dugo, duboko u noć, tišinu je parao predivni glas, arije iz filma “Majko slušaj moju pesmu” i prelepe italijanske kancone.
Da letovanje ne protekne monotono, pobrinuli smo se poslednje večeri pred povratak kući. Odlučimo da odemo na noćno kupanje. Pokupimo se, mi iz sobe, i odemo do tvrđave. Tu je bio jedan mol za vezivanje čamaca, od greda i dasaka napravljen. Poskidamo se i udarimo “prozivke”. Sve pršti, kad Kića reče:
-Eno vaspitača!

Skočimo svi u vodu, pa ispod mola čekamo da prođu. Ali već smo bili viđeni. Iz mraka se začu glas jednog od vaspitača.
-Ovi su izgleda naši!
Dozivaju nas, mi ćutimo. Pođoše oni, a mi na brzinu navukosmo samo kupaće gaće, pa trkom kroz sporedne uličice, pravac škola. Ulećemo u sobe, brišemo na brzinu kosu, pokrijemo se i ugasimo svetlo. Kao spavamo, iako je tek devet sati. Ne prođe par minuta, evo delegacije na čelu sa upravnikom. Pale svetlo i, gle čuda! Svi su tu.
-Šta je momci, što ste legli tako rano? Zašto niste na Vatrogasnoj zabavi?
-Odmaramo se za put, pravdamo se neubedljivo. Nismo sigurni da li primećuju da smo zadihani.
-Ako hoćete idite slobodno.
-Ne, ne, zahvaljujemo se, kasno je.
Izađoše oni, a mene obli hladan znoj. U onoj jurnjavi ispao mi prsten od jedne devojčice. Ustaj, pa nazad. Šibice, upaljači, jedna baterijska lampa. Tumarali smo poprilično i desi se čudo. Nađemo prsten na glatkom kamenom pločniku.
U povratku za Smederevo, sedeli smo ona i ja zajedno u kupeu. Nije to tada bila mala stvar. A one naše prepune torbe, bile su dopunjene školjkama, ponekom zvezdom ili ljušturom očišćenog ježa, zajedničkom fotografijom i spomenarima, punim lepih, za sva vremena, uspomenama.