Što je putovanje duže trajalo, to se sve više ispod teškog oklopa od veličine i značaja funkcije koju je obavljao, pojavljivao jedan sasvim običan, nesiguran i pomalo uplašen turista, koji bez vodiča, sam, ni do Lapova ne bi mogao da stigne. Ulogu vodje puta, grupe koju su sačinjavali On, Predsednik partije u velikom preduzeću, Sekretar sindikata u istoj firmi i moj saradnik iz službe, počeo sam da preuzimam u noćnom vozu za Bar, kada sam druga Predsdnika zamolio da sedne pored vrata kupea, a da noge izbaci u hodnik, jer su mu čarape užasno neprijatno mirisale.
Od Sutomora, gde smo izašli iz voza, do Čanja smo se odvezli taksijem. Kao značajne predstavnike velike firme, ljubazni domaćini su nas smestili u hotelske sobe sa pogledom na potočić koji se provlačio izmedju depadanasa od hotela, u kome se održavao skup na koji smo pozvani. Pošto je tek svanulo , dogovorimo se da se najpre odmorimo.
Bio je izuzetno lep, sunčan i topao septembarki dan. Idealan za kupanje. Dvojica političara, naravno, nisu poneli kupaće gaće.
-Može li u "domaćinskim", pitaju stidljivo.
-Što da ne može, ko će da vas gleda. Velika plaza je bila skoro bez kupača.
Stajali smo par minuta i ćutke gledali u more, kada je drug Predsednik ushićeno izgovorio "istorijsku" rečenicu.
-Znači, to je to more!
Dok se lomatao preko velikog oblog kamenja i ulazio nespretno u vodu, neodoljivo me je podsečao na Čkalju.
-Zna li ovaj čovek da pliva?, pitam diskretno svog saradnika. - Podji za svaki slučaj za njim. Ne moj da nam se desi maler pa da nam se, ne daj Bože, udavi Predsednik.
Pošto se malo praćakao u plićaku do kolena, izadje.
-Predsedniče, kako ti stojis sa plivanjem? pitam ga.
-Ja sam čuo da je morska voda toliko gusta, da u nju ne može da se potone.
-Nemoj to više da proveravaš, ljubazno ga zamolim.
Sutradan smo iz Čanja krenuli za Tivat, gde je trebalo da se dvojica političara priključe grupi naših radnika i da se sa njima, autobusom, vrate kući.
-Gde smo sada?, pita me znatiželjni Predsednik.
-U Petrovcu, rekoh.
-Znači, može se reći da smo i tu bili, konstatovao je zadovoljno.
Na sreću, autobus je bio skoro prazan. Sem nas, samo je nekoliko nemačkih penzionera, okićenih foto-aparatima, koristilo van-sezonski popust u hotelima. Autobus lenjo prati krivudavi put pored mora.
-Je li, pokušava da bude diskretan iako je na drugom kraju autobusa, šta je ono dole?.
-Sveti Stefan.
-A, jeste, jeste, kao priseća se. Isti je k'o na razglednici.
Priljubljen uz prozor, opčinjeno posmatra prelep prizor.
-Je li, dal' se nekad desi da ga more poplavi?! Sreća da ga Nemci ne razumeju.
-'Oće ponekad, kad nadodje Velika Morava, odgovori mu lucidni moravac iz Sindikata.
U Budvi prinudno pravimo pauzu. Čekamo drugi autobus. Vreme prekraćujemo uz hladno pivo, na sunčanoj terasi restorana, sa pogledom na ostrvo Sveti Nikola.
-Ljudi, ovo more je stvarno mnogo lepo. Slušaj, obrati mi se Predsednik značajno, bez tebe više nigde ne idem. Stvarno si me oduševio. Da ti nisi pošao, ja ovo nikad ne bi video.
U Tivtu ih, moj saradnik i ja, ostavimo ispod jedne palme na obali da nas sačekaju, dok mi u hotelu "Mimoza" proverimo gde odseda grupa naših radnika, sa kojom će da nastave putovanje.

- Ne mrdajte odavde dok se mi ne vratimo.
-Ma gde da mrdamo! Kad bi se slučajno pogubili, ja odavde ne bi znao kući da se vratim!
Jedva smo uspeli da saznamo, u kom hotelu treba da prenoće naši. Evidentirali su ih kao grupu iz Pozarevca, jer ih je vozio "Litas".
-Grupa stiže kasno popodne u hotel "Kamelija", rekoh.
Predsenik, pošto mu je laknulo što nas ponovo vidi, značajno ponovi zamnom :
-Hotel "Kamelija", to mi je nešto poznato. Pa da . To je ona serija što je bila skoro na televiziji.
Autobus za Herceg Novi, stao je, na našu molbu, ispred hotela. Pozdravljamo se. Moj saradnik i ja nastavljamo dalje do Baošica na par dana, da obidjemo moje roditelje.
-Valjda će ovi naši da dodju u ovaj hotel, zabrinuto će Predsednik.
-Naravno, ništa ne brini, smirujem ga.
-Ej, stvarno, bez tebe više nigde ne idem!