Besprekorno doterana, sva u belom, kao hipi anđeo, čekala me je ispred škole, gde smo bili smešteni za vreme letovanja u Vodicama. Ja roker. Farmerice, majica, bele patike “šangajke”.Naš prvi izlazak. Klinci nas gledaju sa divljenjem. Koračamo polako i usput se dogovaramo gde ćemo na igranku. U “Imperijal” ili “Borik”. U “Boriku” sviraju “Indeksi”. Predlažem joj da prvo svratimo u konobu na crno vino. Tada još nije bilo kafića. U konobi, u polumraku, za jednim stolom sede meštani. Igraju briškule i lagano ispijaju bevandu. Tu je i jedna grupa francuskinja. Već su dobro rumene u licu. Piju Prošek. Još ne znaju šta ih čeka. Mi sedamo u ugao. Na kamenom zidu, požutelom od duvanskog dima, vise istrulele ribarske mreže i neizbežni crteži barke i starog ribara u prugastoj, plavo-beloj majici. Naručujem bokal crnog vina. Ona sva blista. Konoba se puni. Čuje se i gitara. Naši sa francuskinjama, pomešani, uzvikuju. “Viv la Frans! Sali!” Nazdravismo i nas dvoje. Utihnu žamor. Gitarista započe “Bila je tako lijepa…”, francuskinje se pridružuju “El ete si žoli…”. U jednom trenutku, ponesen romantičnom atmosverom, krenem da je uhvatim za ruku. Usput, oborim punu čašu. Vino skliznu niz plastičnu mušemu, pravo njoj u krilo. Ona poskoči. Dođe joj da vrisne. Crno vino na beloj haljini. A hteo sam samo da je uhvatim za ruku. Gazda donese flašu vode da nešto popravi.

-Izvini, rekoh, šta drugo.

Ona sede ponovo. Besna je. Pokušavam da je odobrovoljim. Ide teško. Krivo mi je. Naručim još vina.

-Dok popijemo ovo, osušićeš se, tešim je.

Ispijam vino. Hoću da se napijem. Ona me opominje da prestanem, pa da krenemo.

Ustajem, noge me izdaju. Idemo okolo do “Plave plaže”. Držim je za ruku. Noć je prelepa. Hiljade zvezda se ogleda na kristalno čistoj površini mora. A meni je muka. Sedimo na klupi i ćutimo.

Hoćeš li da se kupamo?, predlažem posle duže pauze.

Gleda me zbunjeno.

-Nemam kostim.

-Pa šta! Sami smo.

Ona odustaje. Meni je toliko loše da moram da se okupam. Da se povratim, da ne povratim. Skidam se i ulazim u more. Sedim u plićaku i proveravam da li mi je bolje. Nije. Zaronim i trpim pod vodom što više mogu. Čujem njen uspaničen glas.

-Šta ti je? Ne igraj se, udavićeš se! Izađi ili idem!

Jedva se nekako dovukoh kroz pesak do svojih stvari. Obukoh se, onako mokar. Patike mi pune peska. Krenemo obalom., pa pored “Borika”. Iznad mora odjekuje zvuk Bodine gitare. Davorin peva prvi hit “Indeksa” ” Ruke pružam …”. Zastajemo ispred terase. Gledamo se. Ona sa ogromnom crnom flekom na beloj haljini, ja mokar i pijan. Zagrlim je nežno i tiho je pitam:

-Mogu li da te biram za ovaj ples?

Ona poče glasno da se smeje. Bi mi malo lakše, pa se nekako nasmejah i ja.