Imali smo karte za drugu klasu u večernjem vozu za Trst, ali smo, desetak minuta pre polaska, odlučili da mesta potražimo u kušet-kolima. Stjuart, kome smo ponudili doplatu “na ruke”, reče nam da malo sačekamo. Pred sam polazak voza, primi nas u vagon. Dovede nas do jednog kupea i reče da tu ima dva slobodna mesta. Unutra su se, na najnižim ležajevima, valjala dva mala Roma. Pored njih, sedeli su, očigledno, njihovi baba i deda. Ubacujemo se na gornje ležajeve. -Gde putujete?, pita nas stari Rom. -Vidim nemate stvari. Sigurno negde blizu. -Do Trsta, odgovori mu Paja bezvoljno. -Mi smo pošli u Pariz. Tamo su nam sin i snaja. Vodimo ovu dečicu. Nisu ih videli godinu dana. Deca će da ih zaborave. Zavučeni u ugao, klinci nas posmatraju širom otvorenih očiju. Stidljivo bi okretali glavu prema baki, kad bi ih Paja nešto pitao. Meni nije baš nešto do priče.

Bude nas carinici.

-Imate li da prijavite nešto? Koliko para nosite?

-Samo koliko je dozvoljeno, odgovaramo u glas samouvereno.

-Pa, zašto onda idete u Trst?. Na izlet?, provocira nas carinik.

Zna da imamo više para, ali i mi znamo da nema vremena da pretresa svakog putnika u vozu. A i pare su na sigurnom. Ispod odlepljenog, pa ponovo ukucanog pendzeta, na starim, otrcanim cipelama. U ostalom, sve je na nama staro i otrcano. Sve smo sa sebe planirali da bacimo, kad kupimo novu garderobu.

Neupućeni Amerikanac bi sigurno pomislio da je u vozu podmetnuta paklena naprava, kad bi video kakav stampedo je nastao čim je voz stao u tršćansku stanicu. Šverceri, iz svih krajeva one Jugoslavije, pojurili su na Ponte Roso da prvi pokupuju na stotine farmerica, majica, dzempera, ženskih čarapa, šuškavaca i ko zna šta sve ne. Paja i ja idemo polako. Ono što mi kupujemo švercere ne interesuje. Naše odredište je Via Karduči. Ulica sa najboljim buticima.

Još pre polaska imali smo jasan plan na šta ćemo da potrošimo po 500-600 maraka, koliko smo poneli. Radili smo obojica, još momci. Imalo se tada para, a mi smo voleli lepo da se obučemo. Ja sam planirao odelo sa prslukom, farmerice, košulju, par majica i teget čizmice. Teget! Nisam ih do tada video sem u snu. Sanjao sam teget čizmice, sa malo višom petom, šimi. Takve, ali crne, imao je prilikom jednog pojavljivanja na televiziji tadašnji predsednik Tito. Od tada sam utuvio sebi u glavu da moram da nađem takve iste, ali teget. Paji se baš nešto ta moja fiks ideja nije dopala. Znao je da ćemo mnogo morati da špartamo tršćanskim ulicama da ih nađemo. Ili, još verovatnije, da ih ne nađemo. Ali moj san se brzo pretvorio u javu. Da čovek ne poveruje. U jednoj, za tršćanske prilike, neuglednoj radnji, i još neuglednijem izlogu, stajao je samo par teget čizmica.

-Pajo, evo ih!

Dakle, ima “nešto”. Tada smo tako govorili umesto, “ima Boga”. Uđemo unutra. Mlada Italijanka, sva napirlitana, odmeri nas prezrivo, samo što ne reče: -Lep će ovaj dan da mi bude, kad počinje sa dva klošara!.

-Ove čizmice u izlogu me interesuju. Broj 42.

Razume ona dobro šta je pitam. Svi oni znaju pomalo srpski, ali se pravi luda. Odmahuje glavom kao da nema.

-Pa, koji broj ima?, uporan sam.

-Kvarantatre.

-Dobro. Mogu li da ih probam? Italijanski kalupi su malo manji od naših.

Ona pogleda još jedanput u ofucane cipele na mojim nogama i bezvoljno dohvati kutiju sa rafa. Izujem se, probam, odgovara.

-Uzimam, rekoh. Ne znam ni pošto su. Kaže:

-Tridesetpet mile liri, ali još ne veruje da imam toliko para.


Izvadim iz dzepa “top” lira. Kad se razlete Italijanka.

-Da spakujem.

-Ne, ne treba.

Obujem i drugu. Ona uze one moje otrcane stare cipele, hoće njih da zapakuje. Dodje mi malo neprijatno.

-Ne, ne treba ni njih da pakuješ!

Uzmem ih u ruku i izađem ispred radnje, pa ih elegantno spustim u kantu za otpatke. Okrenem se. Prodavačica stoji na vratima ozarena lica. Dobro joj je počeo dan.

Izmoreni od celodnevnog pešačenja i pogađanja sa italijanskim trgovcima, ali zadovoljni pazarom, čekamo na polazak voza u jednom bifeu pored železničke stanice. Jedemo neukusne sendviče i pogađamo od čega su. Mora da su od mačke, pošto ovakve nismo nikad jeli. Konobar dolazi da naplati. Zna i on kada ide voz i da će da bude “bežanije”.

-Koliko dugujemo?

Odvali čovek cifru i ostade živ.

-Smanji ili neću da ti platim!

-Jugoslavo, ne problemi, zove milicija!, frkće kelner, hoće da nas zaplaši.

-Ti da zoveš milicija, lopove jedan, ja ću da zovem milicija.

On se pokupi iza šanka. Prođe neko vreme, evo ga opet. Smanjio pristojno cifru.

-E, sad može, rekoh glasno da svi čuju. -I nemoj više da kradeš.

Uze mi nervozno pare iz ruke i zavrte glavom.

-Jugoslavo, jugoslavo!

Ulazimo u voz iz Pariza za Beograd. Ponovo gužva. Prepakuju se stvari, da izgleda da ih ima što manje. Guraju se po tri para farmerica jedne u druge. Žene navlače na sebe desetine sukanja. Nas dvojica smo spokojni. Imamo samo po par kesa.

-Šta imate da prijavite za carinu?, pita strogo carinik.

-Ništa, odgovoramo.

-Kako ništa!? Zašto ste išli u Trst, na izlet?.

To nam je nešto poznato.

-Pa, da, samouvereno se smeškamo. A umorni smo, nije da nismo. Ali smo kao novi. U novim italijamskim odelima i, naravno, ja u teget čizmicama.