Nije bilo tih godina dečijih novogodišnjih programa u Domu kulture. Nije bilo ni novogodišnjih paketića ni Deda mrazeva sa bradama od vate. Nije doduše bilo ni Doma kulture. Bilo je samo sirotinjsko vreme.
Dočekivali smo Nove godine, mi osnovci iz škole kod Majdana, u svojim učionicama sa olajisanim podovima, u drvenim klupama, koje su se zvale skamije, na kojima smo perorezom urezivali svoja imena i imena simpatija. Grejale su nas, tih oštrih zima, velike kaljeve peći. Dolazila bi "tetkica" Seka za vreme odmora, a ponekad i za vreme časova, da naloži vatru ili da dopuni drveni sanduk ugljem. Za dočeke Novih godina smo donosili od kuća slatkiše, najčešće gurabije, koje su nam majke, za tu priliku spremale. Ko šta i koliko ima. Stavili bi smo sve slatkiše na gomilu i posle ih drugarski podelili.
-Druže razredni, prekide žamor u razredu, prodorni glas jedne naše otresite drugarice. - Ja mogu da donesem jelku za Novu godinu!
-Odakle? upita začudjeno razredni.
-Iz mog dvorišta.
-Moraš prvo da pitaš roditelje, pa ako ti odobre, onda je donesi.
Dan uoči "dočeka", razredni zaduži nas dvojicu, da posle drugog časa, podjemo do kuće naše drugarice i pomognemo joj da donese jelku.
Stanovala je na kraju grada, u poslednjoj kući, na jednom brdu. Iza njene kuće bili su samo voćnjaci i njive.Ostavili smo djačke torbe. Ona otrča do šupe i za par trenutaka se vrati sa povećom sekirom u rukama.
-Šta će vam ta sekira?, upita zabrinuto njena majka.
-Da isečemo jedno drvo za školu.
-Pažljivo samo da se ne povredite, isprati nas pomalo zbunjena.
-Prošli smo kroz voćnjake iza njene kuće, pa onda nastavili preko izoranih i raskvašenih njiva. Iznad glava nam kruži jato vrana uz nesnosno graktanje. Miriše na sneg. Jedva hodamo od tereta blata koje se nalepilo na, za ovu priliku, neprikladnu obuću.Isli smo tako, čini mi se, čitavu večnost. I kad smo već počeli da gubimo nadu da ćemo ikada pronaći te jelke, naša drugarica sa vidnim olakšanjem viknu:
-Eno ih !
I stvarno, na nekih stotinak metara od nas, kroz izmaglicu su se nazirale siluete nečega što bi mogle da budu jelke. Ubrzali smo krajnjim naporom, do željenog cilja. Što smo se više približavali, jelke su postajale sve veće. Konacno smo se našli na ivici jedne uvale, u kojoj su se, oko prelepe i velike kuće , uzdizali ogromni, po desetak i vise metara visoki četinari. Znači, ono što smo pre par minuta iz daljine videli, bili su samo vrhovi ovih džinova. Stajali smo umorni, blatnjavi i razočarani, nekoliko trenutaka, kad nas kao bič ošinu oštar muški glas.
-Šta je deco! Šta radite ovde!
-Ništa, igramo se. Odaje nas sekira.
-Bežite odavde inače će puška da radi!
Okrenemo se, pa nazad. Usput, sa drugaricom ne razgovaramo. Čak smo joj utrapili da nosi, za naše godine, ni malo laganu sekiru. Počeo je da pada mrak. Jedva smo dočekali svetla sa poslednjih bandera u njenoj ulici.
Uveče sam od roditelja, kojima sam opisao šta nam se dogodilo, saznao, da se mesto gde smo hteli da sečemo jelku zove "Kraljev vinograd", a da je prelepa kuća, okružena četinarima, "Vila Obrenovića".
Sutradan je naša drugarica dobila usmeni ukor razrednog starešine, a mi smo Novu godinu sačekali bez jelke. Dva dana ranije, u petak, tačno u podne, poslednjeg radnog dana te godine.