Pokušavam da ga zamislim kao komercijalistu u razvijenom, ali pomalo naivnom potrošačkom svetu. Elokventan, sugestivan kao hipnotizer, samouveren, šarmantan i do zla Boga pokvaren. Mogao bi, naročito lepšem polu, svašta da utrapi. Žrtve je prosto opčinjavao. Kad su ga u njegovom gradu “provalili”, počeo je sve češće da odlazi do Beograda.
Svratio je tako, jednom prilikom sa ortakom, do elitnog beogradskog hotela, ušao u ogromnu kuhinju, potražio šefa i predstavio se kao republički sanitarni inspektor. Za identifikaciju je, brzinom mađioničara, pokazao šefu kuhinje radničku legitimaciju koju je pozajmio od ortaka, zaposlenog u Železari. Obilazio je kuhinju, zavirivao u šerpe, probao jela, mrštio se, vrteo glavom. Zabrinuti šef je kao hipnotisan išao za njim.
-Šefe, postroji osoblje! Pa ovo je haos! Elitni hotel?!
Kuvari, kuvarice, pomoćni radnici stoje postrojeni u čudu.
-Gledaj ove nokte, flekave bluze! Gde je tebi kapa, a tebi dugme na bluzi?! Šefe moram da pišem prijavu. Ti dobro znaš koliko će to da te košta!
Ugojeni i oznojeni šef ga snishodljivo poziva u svoju kancelariju.
- Ispektore, mora li prijava? Može li ovaj put bez prijave? Da skupimo neki dinar?
-Simpatičan si mi čovek. ’Ajde neka bude ovog puta, ali sledeći put, ako zateknem ovakav haos, čuvaj se!
Izleti šef kao mungos u kuhinju i za par minuta, sa vidnim olakšanjem, gurne “inspektoru” pare u dzep.
-Sad bi mogli nešto da meznemo.
-Ne, ne, nikako! To ne mogu da prihvatim, a i žurim. ’Aj’ zdravo!
Taksi ih od hotela doveze do Slavije. Krenu ulicom “Maršala Tita”. Na raskrsnici kod “Londona” želja za egzibicionizmom mu ne da mira.
-Gledaj sad ovo, kaže ortaku.
Krene preko raskrsnice, između vozila, prema saobraćajcu. Širi ruke, na licu mu osmeh.
-Gde si, generacijo?! Grli zbunjenog policajca. - Šta je, ne sećaš se? Kao od milošte, lupi mu šamar.-Kamenica! ’Ej klasiću, kad je to bilo. A delili smo paket kad mi slala mama! I to si zaboravio, a?!
Policajcu nelagodno. Kako ne može da ga se seti. Misli, prošle godine, izmenio se, a i u civilu je.
Skine policajcu šapku i stavi je sebi na glavu.
-Daj mi molim te i palicu , da te malo odmenim!
Scena komična. Čovek bi pomislio da se snima kadar iz nekog filma. Klošar u farmericama i majici sa šapkom na glavi, reguliše saobraćaj na najprometnijoj raskrsnici u Beogradu. Policajcu sve nelagodnije. Nešto mu tu nije baš najjasnije. Pre nego što nastane frka, vraća šapku i palicu policajcu, još jedanput ga izgrli, izljubi, okrene se trijumfalno prema ortaku, pa nazad između vozila. Scenu u čudu posmatra stotinak prolaznika.
-Gde ćemo sada?, pita ga ortak. -Mogli bismo nešto da klopamo.
-Ne! Idemo do taksi stanice.
Na taksi stanici, stane kraj jednog “Opela” i zaljubljeno ga gleda. Za volanom taksista, rmpalija srednjih godina.
-Šta je, druže? Šta te interesuje?
-Imao sam isti ovakav, setno će.-Prodao sam ga i ne mogu da prežalim. To je najbolji auto koji sam vozio. A vozio sam sve sem aviona.
Uzgred, dozvolu za vožnju nikada nije imao.

-Da li bi ga možda prodao?
-Sve je na prodaju, bato, samo je pitanje, za koje pare.
-Pa dobro, ako bi ga prodao, za pare ćemo lako. Pare su najmanji problem. Važno mi je samo da ga ponovo imam.
Taksista se polako “prima”. I za čas posla se dogovore da probaju auto. Pola sata su kružili beogradskim ulicama, da bi na kraju stali ispred “Kalenića”.
-Kol’ko tražiš?
Taksista izbacuje već spremljenu, jaku cenu.
-Kupljeno, pruža mu ruku.
Taksista, rmpalija, poče umilno, k’o da peva, tek sad da hvali auto.
-U redu je, odmah sam video da je auto dobar. Sad bi mogao da daš ručak, takav je red.
Taksista prihvata. Računa, napravio je dobar posao. Pošto su ručali, taksista predloži da završe posao, žuri mu se.
-U redu je, idemo do tate da uzmemo pare. Tata stanuje u Grockoj.
Taksisti ne bi baš pravo. U Grockoj se zaustave ispred jedne kuće sa velikim dvorištem do ulice.
-Sad ću ja. Mama!, pozva seljanku u dnu dvorišta. Žena ga zbunjeno gleda.
- Je l’ tata kući? Nije! Šta? Otiš’o kod kuma u Smederevo! Dobro! Sve to izgovara glasno da ga taksista čuje.
- Izvini, majstore, čuo si, tata je u Smederevu. To je tu, blizu. Pare su kod tate, bez njih nigde ne ide.
Stižu u Smederevo.
-Stani ispred one zgrade, brzo ću ja. Ortaku je sve jasno. Zgrada ima dva ulaza. Razmišlja kako da on uhvati ‘krivinu’.
-Majstore koje cigare pušiš, da kupim i tebi?
-Sarajevsku “Moravu” bez filtera.
Ortak izlazi nonšalantno iz taksija, pa tutanj iza prvog ćoška. Za desetak minuta su sedeli kod Bebeta u kafani i pili kafu, kao da se ništa nije dogodilo.