U mladosti je, naročito devojkama, rado pokazivao indeks studenta medicine, u koji su mu, zbog različitog rukopisa, naizmenično njegovi drugovi upisivali ocene i overavali semestre. Kad mu je dosadilo da objašnjava pravim studentima medicine, kod kog profesora je koji predmet slušao ili polagao, opredelio se da bude student japanske književnosti. Takvih je, govorio je, izuzetno malo pa je i mogućnost da se sretnu u istom društvu bila gotovo isključena.
Voleo je, da posle napornog posla, svrati u kafanu. Posebno, kad dođe lepo vreme, na terasu u starom Sindikalnom. Najčešće sam. Zli jezici su proturili priču, da mu je omiljeno piće, poslednjih godina, bilo čaša obične vode i dve kocke šećera. Naknadno bi konobara zamolio za parče limuna i pravio limunadu.
Od belog mantila, na kome su bila izvezena, crvenim koncem, prva dva slova njegovog imena Dr., retko se odvajao. Za vreme čuvene epidemije velikih boginja, poznatijih kao Variola Vera, kad je čitava zemlja bila u karantinu, slobodno se kretao, kao Dr. Na sedištu Vartburga, sa beogradskom registracijom, uvek je bila i torba sa alatom, slična doktorskim. Voleo je kad smo ga prilikom slučajnih susreta u beogradskim kafanama, oslovljavali sa “Doktore”. Naročito kad je bio u ženskom društvu.
“Advokat”, jedan od njegovih retkih prijatelja, kome bi i Baron Minhauzen pozavideo na bujnoj mašti, često ga je izluđivao svojim izmišljotinama. Jednom prilikom dok su sedeli u Sindikalnom, “Advokat” iznenada ustane, pošto je predhodno konstatovao da će uskoro ponoć, i izvini se da mora hitno u Milano! “Doktor” ga zbunjeno pogleda, ali se uzdrži od komentara. Sutradan se sretnu na “zelenoj” pijaci.
- Šta je, nisi otiš’o u Milano?
- Bio sam, odgovara mu “Advokat” hladno.
- Pa kad pre? Kad lete ti avioni?
- Išao sam avio - taksijem.
Jednom prilikom, dok sam čekao na red u njegovoj radnji, pitao me je:
- Šta je to Lagos? Je l’ postoji to?
- Postoji , rekoh.
- Znači nije me lagao, promrmlja više sebi u bradu. Nasuk’o se neki brod, pa je iš’o da proceni štetu.
- Ko? pitam ga.
- “Advokat”. Radi za “Lojd”.
Pošto smo ga ubedili da je to izmislio, “Doktor” odluči da mu vrati istom merom. Zamoli mene, pošto sam dobro znao “Advokata”, da potvrdim jednu njegovu priču. Prihvatim, pošto mi je detaljno i potanko ispričao sve detalje.
Nije prošlo mnogo vremena, sretnem “Advokata” u “Dunav” kafani. Složio facu kao biznismen posle napornog, ali uspešnog posla.
- Gde si ti? pita ga Zec.
- Evo dolazim s mora. Bio sam da pozatvaram diskoteke i da pokupim pazare! Šta vi radite?
- Ništa posebno. Baš te malopre pominjemo. Pozdravio te “Doktor”.
- Gde si ga video? Šta radi taj čovek?
- Nećeš mi verovati. Bio sam u Nemačkoj, u Frankfurtu. Čekam na semaforu da pređem ulicu, kad neko svira. Pogledam, ne mogu da verujem. U belom mercedesu, kabrioletu sa crvenim kožnim sedištima, sedi “Doktor” sa jednom ž
enskom. Daju mi znak da se pomerim od pešačkog prelaza. Pokupe me kolima, pa odemo u neki luksuzan restoran. Ručamo, popijemo, sve plaća ona ženska. Onda mi “Doktor” kaže.
- Sad ću da ti pokažem moj salon.
I stvarno, ženska mu otvorila u glavnoj ulici, u samom centru, lokal, jedan od najlepših u gradu. “Doktor” mi se pohvalio da mu je mušterija I Kancelar Nemacke Vili Brant. Kaže da je bio kod njega na nekom prijemu.
“Advokat” me sluša otvorenih usta.
- Je li, kako je izgledala ta ženska? Je l’ imala neku maramu na glavi, kao turban? Odgovorim mu potvrdno.
- Znači, nije me lag’o, promrmlja sebi u gustu bradu i nervozno ustade od stola.
“Doktor” nažalost, nije više među nama. U njegovoj radnji još stoje razglednice iz celog sveta, među kojima počasno mesto zauzima ona od “kolege” Dr. Barnarda iz Kejptauna.