Zahvaljujući bioskopu, jedinom “prozoru u svet” krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, svi smo bili zaljubljeni u Bebu Lončar, hodali kao Gari Kuper i maštali da se na Adi prošetamo u “ tarzankama”, sa gomilom mišića na sebi, kao Dzoni Vajsmiler.
Nigde se nije sakupljalo više šarenog sveta tih godina, nego ispred bioskopa, bez obzira da li je na repertoaru bio kaubojski, ratni ili ljubavni film. Posebno kad su igrali čuveni kaubojci: “U tri i deset za Jumu”, “Obračun kod O.K. korala”, “Tačno u pdne”. Iz velikih redova, češće smo izlazili bez dugmadi na kaputu ili sa rasparanim rukavom nego sa kupljenom kartom. Za one koji su kartu mogli da plate neku banku više, spasonosna varijanta je bio Ljubiša “ Robi “, koji je, bukvalno roneći kroz najveću gužvu oko šaltera, kupovao karte preko reda. Njegov ortak Rajko “ Mobi Dik “ je brzo ukapirao da tapkarenje karata može da bude unosan biznis. Naravno pod uslovom da mu milicajci ne pokupe i karte i pare i usput ne podele po neku “crnu kobasicu”.
Najtraženija mesta u bioskopu, posebno za mlade, bila su u sedmom i četvrtom redu na balkonu.Mnoge ljubavi započele su u sedmom, poslednjem redu, a potvrđivale se i proveravale u četvrtom, uz zid od kabine sa projektorom. Tu smo, zaklonjeni od pogleda, često više drhtali od uzbuđenja nego što smo znali šta se dešava na bioskopskom platnu.
Inače, publika je tih godina bila emotivnija nego danas. Često je vrlo burno reagovala na događaje na filmskom platnu. Navijalo se za “ glavnog dasu”, dok se obračunavao sa negativcima, aplaudiralo, zviždalo. Dok su se dešavale ljubavne scene, kojima bi se danas i deca smejala, iz mraka su se čuli komentari; pusti to, šic. Prozivali su se zaljubljeni parovi, devojke iz mašte.
Za red u sali bio je zadužen Steva “ Slepi miš “. Bokser koga je mučio čir. Protivnici su to znali, i ukoliko bi na nogama izdržali prvih par minuta borbe, samo bi ga malo lupili u pleksus i on bi počeo da se previja i jauče kao da ga deru. Usput je i protivniku i sudiji pretio i psovao sve po spisku, zbog navodno niskog udarca. Pred početak svake pretstave, izlazio bi Steva sav važan u vatrogasnoj uniformi na binu i čekao, kao učitelj u razredu, da svi zauzmu svoja mesta. Viška nije smelo da bude. Kad bi se stišao žamor, pogledao bi na sat na ruci kao starter koji pušta trku, i posle izvesnog iščekivanja nestrpljive publike, značajno klimnuo glavom u pravcu kabine sa kino-projektorom. Bio je to znak za čika Miću da pretstava može da počne. Za vreme prikazivanja filma, sa baterijskom lampom u ruci i svojim pomoćnikom mlađanim Dzigeranom, lovio je one koji grickaju semenke i dobacuju. Gemba i Pekar su mu posebno kidali živce.
Dešavalo se i tih godina da ponekad nestane struja. Tada bi u bioskopu nastao haos. Zviždali su i oni koji su znali i koji nisu. Jednom prilikom , pošto je desetak minuta pre kraja filma u sali zavladao mrkli mrak, Steva je posle podužeg koncerta zvižduka izašao na binu i uperio svetlo baterijske lampe sebi u lice, da ga svi vidimo.
- Struja će ko zna kad da dođe. Da ne sedite dzabe, ja ću da vam ispričam kraj. Glavni dasa će da ubije onog bandita obučenog u crno a ona lepa plavuša će da pođe sa njega. Eto, to je to, i sad mož’ da idete.
U sali se prolomi aplauz. Da li zbog glavnog dase i lepe plavuše ili zbog prekraćenih muka oko čekanja struje, tek, svi se zadovoljni raziđoše.