Stajala je na mostu zagledana u bistru suncem okupanu reku. Junski povetarac se poigravao sa njenom prekrasnom, bujnom, crnom kovrdzavom kosom. U ruci je držala brižljivo savijenu diplomu,tek završene srednje učiteljske skole. Toga dana ostvario se njen dugo sanjani, najlepši san. Postala je uciteljica. Koliko je samo noci zagledana u plafon svoje devojačke sobe, zamišljala sebe u ulozi uciteljice. U malom selu pored reke. Škola na brežuljku, ogradjena kamenim zidom uz koji su se lomile grane bagremova čiji su cvetovi opojnog mirisa u proleće okupljali rojeve pčela. Bila je najbolja učenica u generaciji. Omiljena i kod profesora i kod drugova.Pevala je u školskom horu, igrala u folkloru. Volela je ovu reku u čijoj joj se vodi gubi pogled. Volela je kej pored nje na kome je, između drvoreda lipa, satima šetala sa drugaricama posle škole. Beskrajne priče o svemu pa i o simpatijama naravno. Koliko se samo puta na ovom mostu, na ovom istom mestu, sastajala sa svojom najboljom drugaricom Rosom. Ali, ozbiljnost sa kojom joj je danas rekla da se ovde nadju posle dodele diploma, brinula je. Nikada je nije videla tako ozbiljnu, skoro zvaničnu. Šta to ima tako važno da joj kaže?

Rano je ostala bez majke. Bilo joj je tek trinaest godina. Od tada, dve mladje sestre i kuća, sve je palo na njena nejaka pleća. Otac je sa bratom držao kafanu. Od majke je ostala pekara data u zakup. Živelo se nekako i ako je bilo ratno stanje.

- Tu si , trže je Rosin glas. Izvini sto kasnim. Zadržao me Francuz, znaš vec njega. Eto , završile smo, pogleda u njenu diplomu, i šta sad?

- Kako šta? Podnećemo Ministarstvu molbu za posao!, poskoči iznenađena Cveta.

- Ti možes, ja ne, prošaputa Rosa. Cveta je pogleda začudjeno.

- Znaš, poče Rosa pomalo neodlučno. Moram da ti kažem. Za tvoje dobro. Ja noćas odlazim.

- Gde, sta to pričaš?!

- U šumu, prošaputa Rosa. Cveta se zabezeknu.

- Otkud sad to!?, Nikada o tome nismo pričale! Ponekad si do duše govorila da je ćutljivi, naočiti i pametni Nikola tvoja simpatija, a za njega se šuškalo da je “crveni”.

- Znaš, nastavi ozbiljno Rosa, ja sam “skojevka”. Krila sam to od svih pa i od tebe. Znam, nije fer, najbolje smo drugarice, ali takva su pravila organizacije. Sada ti kažem zato sto nam je organizacija izgleda”provaljena” i što moramo u borbu. A i vreme je. Ti nemaš mnogo izbora. Ili da pođes noćas sa nama ili da ostaneš i rizikuješ da te Zucko I njegovi saslušavaju i muče jer, najbolje smo drugarice. A znaš već kakvi su ovi zlotvori.

Zaćutale su. Muk. Čuje se žuborenje reke koja se nekako smanjila, skupila, kao da hoće da nestane.

- Razmisli. Noćas u ponoć krećemo. Okupljamo se kod Đerma. Ako se noćas ne vidimo, misli na mene ponekad dok budeš učila seosku decu. Zagrlile su se.


Zar je moguće? Zar da joj se sruši najlepši san? Da podje sa Rosom i njenima ili da ostane? Da reši tu dilemu, ostalo joj je samo nekoliko sati. Kako da ostavi dve sestre od kojih mlađa ima tek devet godina.


Ko će bolešljivom ocu da se nađe. Ako ostane, znalo se. I ovako su ih često prepadali Zuckovi. Pretili, pozivali na informativne razgovore. A tek kad saznaju za Rosu, Nikolu… Verovatno ih ima jos iz škole za koje ona ne zna. Biće maltretiranja, zabrane izlazaka, problema sa zaposlenjem. - Zasto ih nisi prijavila?, pitaće. – Ista si kao i oni samo nisi smela u šumu…, odzvanjalo joj je u ušima.

- Cveto , trže je glas nekoga iz grupice njenih iz razreda. Sta radiš tu sama? Hajde sa nama u Nacional na piće. Sada konačno smemo!
- Ne mogu, žao mi je. Moram po mlađu sestru. Sad će iz škole, izbegla je da im se pridruži.
Krenula je polako kući. Da spremi nešto sestrama za jelo i da, još nije bila sigurna, spakuje nesto od najnužnijih stvari.


..........


- Drugovi, drugarice, da vam pretstavim našeg novog člana.
Mrak je pa se ne vidi crvenilo na njenom licu.
- Ko je to?, upita Nikola.
- Cveta, naša uciteljica.
Svi, njih desetak, prišli su da se rukuju sa njom.
- Jesmo li svi na okupu? Mozemo li da krenemo?, čuje se ozbiljan glas.
- Da sačekamo jos malo, reče neko.
- Ko se čeka?
- Jos jedan učitelj, Slavonac.
- Slavonac, pa zar i večeras moraš da kasniš?! Poneo si gitaru! E to ti je jedino opravdanje. Pokret drugovi!


..........


Iz sna ga trže lavež psa. Ustade i pogleda kroz zamagljen prozor.U dvorištu, trojica u crnim uniformama. Naoružani. Zakucaše na vrata.
- Luka, obuci se i pođi sa nama !
Prepozna komšiju Stjepana. Igrao je fudbal u lokalnom klubu zajedno sa njim I njegovom braćom.
- Šta je tako hitno dečki?, pa još nije svanulo, pokušava Luka da bude miran .
- Mora se na rad Luka ! Rat je ! Mora se zemlja graditi !



Obukao se i pošao sa njima. Kroz prozore svojih soba, poslednji put ga, zabrinutim pogledima, bez reči, ispraćaju supruga Marija i šestoro dece. Poslednji put su gledali stamenog brkatog Ličanina kako dostojanstveno, čvrstim korakom, zauvek napušta svoju kuću, porodicu. Čuli su za “ radne logore “ ali nisu znali šta su zapravo bili i čemu su služili. Majka Marija ih brižno gleda. Od devetoro troje joj vec nisu tu. Nikola je, kao najstariji, otišao da sreću potraži na moru. Sava, neobuzdani temperament je otišao u Španiju. Rat je tamo odavno završen a njega nema. Jovanka, najmlađa od tri kćerke, uhapšena je u Zagrebu. Lepila je plakate po zagrebačkim ulicama.“ Smrt fašizmu sloboda narodu “. Ni o njoj nema vesti. Poslednja je bila da je u ženskom zatvoru u Gradiški. Sada je kuća ostala bez glave porodice, bez hranioca.
Danima je u kući bilo tiho kao u crkvi. Kad god bi zalajao pas u dvorištu, srca su im se ledila. A onda se ponovilo jutro kad su odveli Luku. Ponovo, pred svitanje, upali su u dvorište. Ovoga puta njih petorica šestorica, u crnim uniformama.

- Milan i Petar, obucite se i pođite sa nama ! Imate pet minuta ! Nemate se čega bojati. Idete u radni logor na neko vreme? !
Vode ih do juče njihovi drugovi, komšije. Žive u malom mestu.Svi se uglavnom znaju. Brižna majka ih ćutke ispraća do kapije. Nikada ih više neće videti.

- Uroše sine, slušaj majku. Ovo sve ne sluti na dobro. Priča se svašta o radnim logorima. Čak i da tamo ubijaju Srbe. Danila verovatno neće da diraju . Bolestan je. Ostao si jos samo ti. Do sada su te štedeli jer si najmlađi, ali bojim se da će doći i po tebe. Zato, beži sine u Srbiju.
Iz Slavonije, pod okriljem noći, uz pomoć prijatelja, otišao je najpre u istočnu Bosnu pa preko Drine u Srbiju. Znao je šta ga čeka. Lutanje, neizvesnost. I ako je rat, u Aleksincu završava učiteljsku skolu. Posao mu daju u Negotinu, kao vaspitač u internatu poljoprivredne skole. Često je mislio na svoje. Od kuće nije bilo dobrih vesti. Prošle su tri godine od kada su mu odveli oca i dva brata. Bila je sve izvesnija njihova tragična sudbina. Kao i sudbina sestre Joje. Mučilo ga je to. Nedostajala mu je majka, sestre čiji je, kao najmlađe muško dete, bio mezimac. Dugo nije mogao da veruje da su mu oca i braću odveli njegovi do tada drugovi i komšije sa kojima je zajedno igrao fudbal u lokalnom klubu, čija je on prva zvezda bio. Oni isti sa kojima je na igranke išao, koji su mu u kuću dolazili. Oni koji su se ponosili što su mu drugovi bili. Kakvo je to ludilo ušlo u njih. Čekao je dan da se sve to završi pa da na igrankama svira pesme koje je u Srbiji naučio. Da spremi hor. Da, to mu je bila želja, da postane dirigent, horovođa…


..........


Na oslobođenoj teritoriji su između borbi, spremali priredbe za lokalno stanovništvo. Cveta je igrala I spremala folklor .Slavonac je spremao hor. Simpatije jedno prema drugom nisu krili.



- Dve drugarice iz naše jedinice određene su da prisustvuju Kongresu AFŽ-a u Beogradu. To su Rosa i Cveta. To je velika čast za sve nas a posebno za naše drugarice, ponosno je objavio komandir. Radovale su se kao deca. Iz zabiti u Bosni zavejane snegom, krenule su put Beograda. Nisu znale da ce polovinu puta prepešačiti.

Konačno, rat je gotov. Kraj stradanjima, bedi, gladovanju. Kraj beskrajnom pešacenju od istočne Srbije do Ajdovčine, po snegu, kiši… Kraj spavanju u štalama, šupama… u obući i odeći, kakva se nađe. Kraj beskonačnom pešačenju u cipelama nekoliko brojeva većim.
Na rastanku, prilikom demobilizacije, obećali su jedno drugom, dopisivaće se. I tako,sve dok se nisu uverili. Oni jedno bez drugog ne mogu. Venčali su se godinu dana po završetku rata. Skromno, u tišini, kako se moglo. On je vec radio u Gimnaziji u svom rodnom Pakracu. Njoj se ostvario onaj dugo sanjani najlepši san. Dobila je posao u živopisnom planinskom selu.Seljaci su je obožavali, i ako je bilo sirotinjsko vreme, za uciteljicu je moralo da bude. Jednog jutra iz sna je probudilo pijukanje pilića. Ispred skolskih vrata neki meštanin je ostavio kvočku sa pilićima, malim žutim kao pufnice.
I tako, zivot dvoje mladih, tek venčanih, sveo se na čekanje da njoj Ministarstvo odobri premeštaj za Slavoniju. Dani su izgledali kao večnost. Putovala su pisma, slike u oba smera.
A onda, kao grom iz vedra neba. Kao munja koja se zarila direktno u njeno srce. Oko nje, sve je počelo da se ruši. Pala je na stepenice ispred žkole sa telegramom grčevito stegnutim u ruci. Slavonac je nesretno stradao od udara struje na fudbalskom igralištu posle utakmice. Otkud struja u žici ispred svlačionica? Kao da je čekala kišu i njegovu vlažnu ruku, da se pokaže. Da posle svih ratnih muka, izgubljenih najmilijih, uništi i poslednji, njen najlepši cvet. Muči se. Deo nje se ugasio. Ali ne sme da klone. Novi život se rađao u njoj. Mora da ga donese na svet zdravog, neokrnjenog.


..........


Posle nekoliko godina, ponovo se, u novom životu , obrela u selu. Nije to možda bilo “ono” njeno selo iz mladalačkih snova, ali, biće to skrovito mesto za njenog prvenca, da ga sačuva od znatiželjnih pitanja; - A kako to da se ti ne prezivaš kao tvoj otac i tvoj brat i tvoja majka?
I tako, bezbrižno se živelo u školi pored reke, u školskom dvorištu punom bagremova, sve dok prvenac nije trebalo da podje u peti razred. Došli su u grad.
- Slušaj sine. Kad vas danas u školi budu prozivali po odeljenjima i kad budu prozvali Uroša Slavonca, da znaš, to si ti. Tišina traje par trenutaka. Mali Kostić Saša uze iz školske torbe jednu svesku i na njenim koricama čitko, krupnim slovima, zapisa ime i prezime koje je tada prvi put čuo a koje će nositi do kraja života.