Atmosfera kao pred svaki praznik. Gužva na sve strne. Žuri se u nabavku, vuku se puni cegeri hrane i pića. Da nema jelki čovek bi pomislio da se sprema rat, pa mora da se u skloništa navuče što više hrane. Sedimo u “Pošti”. Miriše kuvana rakija. Dim štipa za oči. Svi pričaju u glas. Dogovaramo se šta ćemo večeras. Odlučili smo da svi čekamo Novu godinu u sali Gimnazije. Imali smo i bolje varijante, ali dva naša drugara sviraju u orkestru koji će da zabavlja gimnazijalce. A kad smo već tamo, trebalo bi da i ja, prvi put, otpevam par pesama.
-Šta ćemo za piće, pita Dena. Da kupimo flašu vinjaka?
Dogovor na tu temu kratko traje.
-Dajte pare, ja ću da kupim piće, dobrovoljno se prijavljujem.
Kasno je popodne. Mnoge radnje su već zatvorene, pa sam po vinjak krenuo u prodavnicu kod “Duda”. Na prostoru koji je danas trg, a onda bila ledina, na susnežici su kisli konji upregnuti u špeditere, na kojima su kunjali kočijaši. Avram, oštrač noževa, pokupio je svoju skalameriju. Straćare pod snegom, obrasle korovom, skoro da su se spustile do zemlje.
Kupim piće, pa krenem niz stepenice. I dok sam zakopčavao kaput iz ruke mi, kao nekom silom istrgnuta, ispade flaša. Lom srče, skrenu poglede prolaznika. Pođem, ne okrećem se, ne čujem komentare. Nije mi lako.Para za drugo piće nemam. Hodam polako Nemanjinom i razmišljam šta da radim. I valjda od muke, setim se. Moj komšija, kafedzija, u podrumu drži piće za kafanu. A podrume nam razdvaja zid od cigle na kant, visine oko dva metra. Ostatak, do plafona, pregrađen je letvama, sa druge strane ukucanim. Možda između njih mogu da provučem ruku! Odem u podrum. Strah me je. Šta ako neko od komšijinih siđe do podruma po turšiju ili kiseo kupus. Popnem se na jedno bure i pokušam da provučem ruku kroz drvene letve. Ne ide. Tu flaša ne može da prođe. Odlučim da probam da razglavim i izvučem jednu ciglu iz zida, iz gornjeg reda. Malo po malo cigla poče da se pomera. Pazim da ne izglavim i druge, koje bi mogle da padnu u komšijin podrum. Posle desetak minuta uspem nekako da izvučem jednu ciglu. I taman kad sam zavukao ruku i počeo da opipavam flaše na stalaži, neko poče da otključava komšijin podrum. Pritajim se. Nemam vremena da vratim ciglu na svoje mesto. Sav sam utrnuo od straha. Ne dišem. Laknu mi kad se taj neko nakašlja. Prepoznam, baba je to, komšijina majka, pogrbljena je, neće ona moći da podigne glavu i da pogleda gore prema rupi u zidu. Izađe baba, a ja na brzinu zgrabim prvu flašu što mi dođe pod ruku. Vratim ciglu na svoje mesto, smotam flašu pod dzemper pa prvo u stan na sređivanje za doček. Crno odelo, mašna, šimi cipele i flaša pića.
Sala Gimnazije prepuna. Stolice poređane kao u bioskopu. Prvo ide program. Sviraju “Senke”. Bina okićena trakama od guverirane hartije, balonima i ponekim Slavkovim crtežom. U prvom redu sedi profesor Rade. Njemu je zapalo dežurstvo. Voditeljka najavljuje moj pevački debi. Imam tremu, koja posle prve strofe Adamoove “Tomb la než” nestaje. Na kraju programa profesor Rade poziva gimnazijalce da stolice poređaju uza zid sale. Počinje igranka.
-Gde ti je piće, pita nestrpljivo Zoran Žabac.
Izvadim flašu i dam mu je.
-Šta ti je ovo? Rekli smo vinjak!
-Prodavac mi je preporučio ovo piće. Kaže da je nešto novo i jako dobro. Žabac čita naglas: -Pelinkovac, gorki liker. Prvi put vidim ovo.
Otvori flašu, potegne iz nje i zgrozi se.
-Ljudi, pa ovo je stvarno gorko!
Krene flaša u krug. Jeste, odvratno je, ali drugo piće nemamo. Uspeli smo nekako da je ispraznimo do pola. Žuri nam se. Da prikupimo hrabrost pa da biramo devojke za igru…
Prošla je ponoć. Gorki liker, za nas još ne vične piću, bio je preteško breme. Neki su završili u gimnazijskom podrumu, gde je Mića služitelj držao turšiju i kiseo kupus. Kao hitna pomoć, odvodio je jednog po jednog na trežnjenje. Odmah, pošto su “dočekale” Novu godinu, neke u deset neke u jedanaest sati, većina devojaka je otišla kući. Ostalo je samo nekoliko grupica momaka. U polu mraku ćute i krišom puše. Na tri sastavljene stolice leži jedan dežmekasti, prepijeni gimnazijalac. Drugari ga bude da idu kući.
-Ajde idemo! Gotovo je! Došla je Nova godina.
Ovaj s mukom pokušava da sedne . -A koja je to Nova godina došla?, pita ozbiljno.