Nije voleo da ga tako zovu, ali bilo je tako. I kao pravi Šef, jednog pravog malog preduzeća, imao je pouzdane saradnike. pomoćnike, asistente, referente za odnose sa javnošću, obezbedjenje, vozače. Šef je bio mozak tima. Čovek brzih refleksa, lucidan, lukav, jednom rečju, opasan čovek. Naravno, kad je bio u"poslu". Privatno, to je bio jedan sasvim drugi lik. Opušten, prijatan, solidno obrazovan sagovornik, duhovit, kavaljer, ali uvek pomalo zagonetan. I kad se smeje i kad je ozbiljan. Medjutim, kad je bio "posao" u pitanju, tu nije bilo ni trenutka opuštanja. Sve je planirao vrlo precizno, bez ikakvih improvizacija.
On je procenjivao kada je vreme za akciju. Danima bi ošvorceni članovi ekipe, nervozno kružili oko njega i čekali na znak da se krene. Za to vreme on bi, naizgled nezainteresovano, otsutnog pogleda, ispijao kafu i palio cigaretu za cigaretom. Čekali su se najčešće praznici, slave, godisnji odmori i slične prilike, kada su se "gast-arbajteri"vraćali u svoju Jugu.
Mesta za akciju su se birala na auto-putu. Bili su to veći parkinzi pored motela. Naravno do tih mesta se nije dolazilo lako. U "osvajanju" teritorije, članovi obezbedjenja Baki, Makaš, Prljavi Hari, Beneš,vodili su stalne ratove sa Šiptarima i Ciganima i na domaćem i na madjarskom terenu. Nije to bilo ni malo naivno. Bilo je tuča, potezanja noževa. Bilo je i nepredvidljivih situacija. Tako se desilo, da prilikom jedne posete Madjarskoj, Baki, u jednoj frci sa Šiptarima, zaradi "na kvarno", ubod nožem u stomak. Da nije bilo dobrog "pazara" da se plati operacija i lečenje u madjarskoj bolnici, ekipa se sigurno ne bi vratila u punom sastavu.
Šef se za akcije temeljno pripremao. Posebno je vodio računa o svom izgledu ili, kako bi se danas reklo, stajlingu. Karirani sako drečavih boja, odgovarajuće pantalone i na nogama sandale sa obavezno žutim čarapama. Ko nebi poverovao da i on nije jedan od onih povratnika iz autobusa, koji su pre par minuta izašli da malo protegnu noge, svrate do WC-a i popiju kaficu.
-Gospodjo, pazite da vas ne prevare!, savetuje Šef znatiželjnu, sredovečnu "gast -arbajterku", čiju su pažnju privukli šibicari. - To su opasni prevaranti. Znam ih ja sa vašara u mom selu. Često sam ih posmatrao. Samo nisu ni oni baš tol'ko pametni i vešti k'o što misle. Uzeo sam im ja pare do sada ko zna koliko puta.
- Kako?, zainteresova se gospodja.
- Pa znam im ja caku. Ovaj što “muva” te šibice, kuglicu hvata sa malim i domalim prstom. I samo to gledaš. Evo, sad ću da Vam kažem gde je. Stani! Ja pogadjam!, počinje igru Šef.
- Po sto maraka kaže šibicar!
- Može! Ispod ove je! I kao bajagi stvarno pogodi i uzme pare.
-'Oćeš ponovo, pita šibicar, al po hiljadarku.
- Mnogo mi je to. A i pare su mi u autobusu kod žene. Gospodjo, ja sedim dva reda iza Vas. Ako imate kod sebe pare, dajte mi na zjam. Vraćam u autobusu. Ako dobijem, delimo po pola!
- A, ako izgubite?!
- Gospodjo, znam ja sve njihove štosove.
Gospodja se premišlja.
-Evo Vam, samo ja ne bi, a Vi kako 'oćete.
Uzima Šef hiljadarku. Šibicar počinje da premešta šibice.
- Ovde nije, ovde nije, gde je?
Odjednom, po već dogovorenom scenariju, Beneš panično viknu:
- Milicija, bežite!
Za tili čas, nastade opšta jurnjava. Na parkingu ostadoše samo gospodja "gast-arbajterka" I Šef.
- Au, pobegoše bitange!
- Gospodjo nemojte da se sekirate. Vas pare čekaju u autobusu. 'Ajte Vi polako unutra a ja idem do motela, da potražim miliciju. Neće oni daleko.
Usput, tobože,da znak rukom ženi u autobusu, da se brzo vraća.
Iza motela, prodje kroz žicu. Tamo su ga, u dva automobila, čekali zadovoljni kompanjoni. Koliko su samo autobusa ovako ispratili.
Danas su, i Šef i njegovi bivši saradnici a sada dobri prijatelji, ozbiljni porodični ljudi. Na podseć
anje na ta"nestašna vremena", Šef samo odmahuje rukom.
-Pusti to ! Ništa od toga nije istina.