Sveže okupani, još vlažne, tek malo kraj šporeta prosušene kose, žurnim koracima grabimo ka Domu JNA. Subota je. Dan za igranke. Pod nogama škripi sneg, briše Severac. Bile su tih godina oštre zime.
Usput, u glavi kombinujem. Večeras, dok Đuza bude pevao “ Vrbe ”, biraću je za igru. Odluka je definitivna. ”Prvo poluvreme”, zna se, držaće me na pristojnom rastojanju. Drugo, ako dopusti, prići ću joj bliže. Onda treba nešto reći. To je najteže. Te prve rečenice. Šta da je pitam? U koju školu i koji razred ide? Gde stanuje? Pa to sve odlično znam! Na kraju igre, predložiću da je otpratim posle igranke, iako stanuje daleko, iako je napolju mraz. Ona će da se pravda da je tu sa drugaricom i da sa njom mora da se vrati kući… Samo da dođe večeras. Prošle subote nije bila. Nisu je pustili roditelji. Ima strogog oca… Još ako Marin objavi - Drugarice biraju, pa ona mene... Ne, ne, ne verujem. Stidljiva je. To bi svi primetili...
Približavamo se Domu. Čuje se truba. Sviraju “Tišinu”. Još samo da prođemo barijere na ulazu. Načelnik Doma je izdao naredbu: ”Na igranku se ne može bez kravate i nepodšišan”. Dežurni vojnici su rigorozni. Kosa nam je, do duše, nešto duža, ali kravate su tu. I crna odela.
Ulazimo sa vidnim olakšanjem. U sali se oseća miris tek raspaljene vatre u ogromnoj bubnjari pored bine. Ostavljamo kapute i okupljamo se oko peći da se malo ugrejemo. Sala se brzo puni. Igranka ne traje dugo. Ukrštaju se pogledi, mešaju se bugarski mirisi. Tu je. Podrhtavam. Da li od zime, ili od uzbuđenja, ne znam.
Pada predlog da odemo do bifea na po jedno piće. Za toliko i imamo para. U bifeu je još hladnije. Tu se nije grejalo. Naručujemo po vinjak. Da se ohrabrimo. I taman kad smo hteli da se vratimo u salu, u bife su ušli Fiksa i Zidarić, već priznati smederevski boemi. Naručuju sebi i nama po piće. Bili su stariji od nas. Gurkamo se ispod stola i dajemo jedan drugome znak. Da drmnemo piće, pa da idemo. Fiksa nas pokretom ruke vraća za sto.
- Sedite tu!
Umeo je da bude strog kad malo popije. Dešavalo mu se to ponekad. Stiže još jedna tura. Iz sale se čuje Đuza. Peva “Seti se Nina one jeseni pored reke…”. I u bifeu se peva o jeseni . “Jesen stiže, dunjo moja”- vodi Fiksa, mi ga ozbiljno pratimo. Priključuje se i Kum. Čelo nabrano, spuštene obrve. Peva iz duše, falš. Ali zna sve reči. Više mu leži poezija. Stižu novi vinjaci, “Zdenka” sir i po neko kuvano jaje.
Omamljen od pića i dima, prisećam se poslednje žurke kod Mace. Flaša gorkog likera, gramofon “Soleta” priključen na “Kosmaj”, iz pedeset i neke, i par izgrebanih ploča. Sve smo bili lepo isplanirali. Sastavili parove, naravno, bez znanja lepših polovina. I dobro je počelo. Igra uz prigušeno svetlo, Elvis Prislijevu “O Sole Mio”, i povremenu kontrolu Macine mame. A onda se umešalo piće i sve ispreturalo naglavačke. Parovi su počeli da se mešaju logikom koju samo alkohol može da nametne. Očigledno, sastavljali smo pogrešne parove. Toga dugo nismo bili svesni. Sve dok život nije napravio svoju kombinaciju…
- Čiji su ovo kaputi, iz razmišljanja me trže glas vojnika na vratima bifea.
Naši! Znači, gotovo je. Igranka je završena. Sutradan smo saznali. Sinoć drugarice nisu birale.