Prolećna pripeka izmamila je i Denu i mene u neobavezno gluvarenjje sunčanom stranom Terazija. Do tada smo ga znali iz viđenja i priča. Lep, elegantan, po poslednjoj modi obučen, sa neizbežnim šarmantnim osmehom na licu. Taman ten, besprekorno podšišana kao asfalt crna kosa, beli zubi. Dasa. Hod samouveren, lagan. U to vreme bavio se boksom. Kažu da je bio dobar bokser. Prišao nam je i uz osmeh rekao :

-Smederevci! Kako ste lepi šmekeri! Imam za vas lep poslić. Radite li nešto? Studirate! Lepo, ali za ovo, okrenuo se oko sebe, treba kinta.

-Šta nam nudiš?, pitam ga reda radi.

-Pogledaj ovo, zavrnu jedan, pa drugi rukav. Na rukama su se šarenili satovi svih vrsta.

-Nismo ti mi za to. Mi smo fini momci. Nas bi panduri odmah ćapili, pokušao sam da se odbranim.

-Nije to ništa, Batice! Ti bi samo nosio čuke na adresu koju ti ja dam. Prosta stvar.

Dok je govorio, desnom rukom je preturao po dzepu kožne jakne.

-Slušaj ovaj zvuk, a, lepo za uši.

Iz dzepa je zatim nonšalantno izvadio punu šaku zlatnih novčića, poznatih kao “napoleoni”. Oči nam zasijaše. Dena promrmlja:

-U Bog te mazo, odakle ti to?

-To? To nije ništa. Ima toga ko salate. Zatim iz drugog dzepa izvadi još zlatnika.

-Nemoj da vadiš to ovde na ulici, može neko da te snimi, rekoh uplašeno.

-Ne brini ništa. Imam ja ovde jake igrače.

To me je ohrabrilo da uzmem iz njegovih ruku zlatnike i počnem njima da zveckam.

-Slušajte momci, ako vam nešto treba dođite u “Metropol”. Tamo imam sobu. Svi me znaju. Naći ćete me bez problema.

U trenutku dok je pogledom tražio nekoga u gužvi, sklonio sam dva zlatnika u dzep, a ostale mu gurnuo u ruku.

-Znači momci, vidimo se.

Zaustavio sam ga pošto je krenuo, a da nije ni pogledao šta sam mu vratio.

-Uzeo sam dva komada.

-Zadrži ih, ima toga ko salate, rekao sam vam.

Naravno, nije mi palo napamet.

Posle mnogo godina, pojavio se u Smederevu. Nekako spontano, počeli smo da se viđamo. Uglavnom, na štrafti. Iako zašli u neke godine, voleli smo štraftu i on i ja. Naravno, i naši drugari Zec, Aca, Sveta… Od našeg viđenja na Terazijama, pa do njegovog pojavljivanja, o njemu smo slušali razne priče. Ono što je bilo izvesno, proveo je u zatvoru šest i po godina. Zašto? To niko nije tačno znao. Zato smo ga kao opčinjeni slušali dok nam je opisivao šta se sve sa njim dešavalo. Od “Metropola” i prvog Ford-Mustanga u Beogradu do hvatanja u hotelu “Esplanada” u Zagrebu, kada su mu “panduri” u kolima našli trideset kilograma rumunskog srebra, namenjenog Italijanima.

Prilično se bio ugojio, ali je sačuvao eleganciju i šarm. Naravno, i široki osmeh i bele zube. Voleo je još uvek da se lepo obuče. Nije pio, ali je mnogo pušio. Na kraju će ga pušenje koštati života.

Voleo je da šeta. Satima je, sa rukama na leđima, obilazio uličice u centru grada i zapitkivao me:

-Sećaš li se šta je bilo ovde? A, znaš li koja je kafana bila tu gde je sada Socijalno?

A onda bi zastao pored nekog starog Opela ili Pežoa. Automobili su mu bili, valjda, najveća ljubav.


Povremeno bismo se kroz priču vratili na Zagreb, Črateške toplice.

-Moj ortak se izlaj‘o. Ne verujem da me je prod‘o. Bio je simpatičan dečko. Mnogo je voleo ženske. To nas je sahranilo. Zaboravio dečko da su zagrepčanke fine ženske. A on maloj odvalio šamar. Mala ga, normalno, prijavila pandurima. Sedim ja u “Esplanadi” i doručkujem. Za susedni sto sedaju dva tipa. Krišom me povremeno posmatraju. Odmah sam znao da su pubovi.

-Treba li nešto, pitam, glumim nonšalanciju. Kažu mi:

-Ne, ne, samo Vi završite doručak.

A “Mali”, moj ortak, se ne pojavljuje. Znao sam da im je rek‘o za mene. Ali mislim da me nije prod‘o.

-Gde Vam je auto, pita me jedan od pandura.

-U garaži hotela, rekoh.

A u gepeku trideset kila srebra Bato. Italijan je trebao da dođe u dvanaest sati da ga pokupi. Prvi put sam otiš‘o iz Beograda da pravim posao. U Beogradu bi me izvadili moji ljudi. Stvarno sam imao jake igrače. Ali hteo sam da pokažem zagrepčanima Ford -Mustanga. Ja sam, Batice, jedinstven slučaj. Sedam i po godina sam dobio, šest i po odlež‘o. Od Lepoglave do Zabele. Upozn‘o sam maspokovce Šeksa, Budišu… U Zabeli Batu Todorovića, velikog gospodina.

Dok šetamo često zastajkuje. Ponekad me nervira. Mislio sam, dok priča mora da stane da me gleda u oči da bi bio ubedljiviji. Nisam mogao ni da pomislim. Bolest ga je već dobro ščepala.

Umro je brzo. Za par meseci. Ostala mu je neostvarena želja koju je svake jeseni pominjao, da narednu zimu provede u Beogradu.

-Uzeću sobu u “Metropolu” da se potsetim na stara vremena.

A onda, kada bi prošla zima pomirljivo bi govorio:

-U stvari, ja mnogo volim Smederevo. Stvarno, Batice, što mi toliko volimo ovaj grad?