Baš je bio sumoran taj 24. oktobar 72. Ručali smo malo ranije nego obično. Nismo mnogo pričali, što mi je odgovaralo. Posebno zbog majke. Znam da joj rastanak na godinu dana teško pada. Pogotovo, što mi je i mladji brat već bio pet meseci u vojsci. Zato sam , iznenada odlučio, da odmah po završetku ručka krenem za Beograd. Nisam joj dao vremena za tugovanje. A i nisam voleo rastanke.

Do Beograda me je očuh povezao fićom. Usput, kao uzgred, podelio mi je par saveta.

-Znaš, u vojsci ima svakojakih. Deca iz zabiti koja nikada u grad nisu sa planina sišla, starešine, posebno vodnici, polupismeni, ne vole intelektualce. Moras da istrpiš tih godinu dana. Znam da si zivac, ali čuvaj se tuča da ne zaglaviš u zatvoru. Posebno se ne kači sa 'nacionalnim manjinama'. Tu su naročito osetljivi.

Slušao sam ga bez komentara. Sve mi je to delovalo prilično nejasno.

Moj dobar drug Dena, sa kojim ću kasnije da se okumim, stanovao je na Konjarniku. Obradovao se kad me je video na vratima svog stana.

-Kad ti ide voz?

-Oko deset, rekoh.

-Super, imamo čitavo popodne. Raskomoti se i opusti.

Spustio sam putnu torbu u kojoj su bila sredstva za ličnu higijenu, sredstva za čisćenje obuće i klopa za usput. U tu torbu je trebalo da spakujem civilno odelo, kad me u kasarni obuku u sivo - maslinasto.

Pričali smo Dena i ja o lepim godinama druženja u osnovnoj školi, svirci u Senkama i The boysima u gimnaziji. Ljilja, njegova sestra, pažljivo nas je slušala i povremeno komentarisala. Bila je mladja od nas i oduševljavala se našom svirkom, oblačenjem, ponašanjem. Njeno prisustvo mi je godilo. Devojka sa kojom sam se dugo zabavljao, bila je njena najbolja drugarica.

-Hoćeš li da je zovnem da dodje?. Stanije kod Krsta. Začas bi bila ovde.

U dilemi sam. Ne bih da otvaram ponovo tu priču. Ipak je bolje da pričamo o njoj bez njenog prisustva. Iako smo raskinuli pre više od godinu dana, pri pomeni njenog imena osećao sam grižu savesti. Da li je sve moralo tako da se završi. Znam da je mnogo patila. I meni je bilo teško da je izbrisem iz glave.

Slušamo Dzimi Hendriksa sa magnetofona. Grundigov trakaš. Za ono vreme čudo. Usput pijuckamo domaće vino koje je iz svog kraja doneo Denin otac Jova. Vreme sporo prolazi. Na simsu se čuje dobovanje kišnih kapi. Vec je pao mrak. Još sat vremena pa bi mogli polako da krenemo.

Do železničke stanice smo došli gradskim prevozom. Nisam očekivao da će polovina putnika, u vozu za Zagreb, pa dalje za Sloveniju, da budu regruti. Većinu, kao i mene, ispraćaju prijateli, devojke, rodbina. Neki su doveli i muzikante. Obuze me tuga. Mozda bi mi bilo lakse da je ONA bila tu. Ulazim u jedan vagon. Jedan pijani regrut sa suzama u očima me poziva da sednem sa njim.

-Gde ideš brate ?

-Koprivnica, rekoh.

-Nikad čuo. Ja sam dobio Škofija loku ! Slovenija brate ! Dežela !

Sa polaskom voza pojačavaju se pesme po kupeima. Kroz prozore sevne po neka flaša. Put do Zagreba, gde sam sišao da hvatam vezu za Koprivnicu preko Križevaca, prošao je brzo. Neki od regruta su pevali zagrljeni sa pripitim kondukterima, neki plakali, neki povraćali. Najpijaniji su spavali. Na zagrebačkoj stanici smo se izljubili.

-Čuvaj se brate !

U vozu za Koprivnicu sam zaspao. Galama onih što su silazili u Koprivnici me je probudila. Malo je falilo da nastavim dalje za Madjarsku. Na stanici se raspitam gde je kasarna.

-Mladi gos'n, to vam je na suprotnoj strani grada. Ima dobrih tri kilometra, reče mi stariji Zagorac.

Pridjem jednom taksiju. Izdrndani Vartburg.

-Može li do kasarne?

-Odakle si, pita me debeli taksista.

-Iz Smedereva, rekoh.

-Može. Upadaj! Usput, taksista će zabrinuto:

-Ko te poslao ovde da služiš?

-Sto?, pitam ga.

-Jesi li čuo za MAS-POK. Jesi. Znaš li da su ovde pravljeni spiskovi za likvidaciju Srba. Znaš li da su Hrvatima deljene ustaške uniforme! To ne znaš. Pre neki dan su ubili jednog vojnika na straži. Znaš, ja sam iz Svetozareva. Ovde sam se ozenio i živim u stalnom strahu.

Lepo, pomislih u sebi. Baš meni da zapadne Koprivnica.

Na ulasku u kasarnu me je sačekao transparent sa dobrodošlicom. Pod utiskom priče taksiste, stajao sam par minuta pred kapijom i razmisljao da li da udjem unutra. Za vojsku sam se prijavio dobrovoljno, i pomislio sam, možda bi mogao da se predomislim. Prekide me iz košmarnog razmisljanja dežurni vodnik.

-Dobro nam došao druže! Hajde udji. Prvo ćemo da te podšišamo pa da te lepo obučemo.

Skoro nesvesno, kao hipnotisan prešao sam liniju kapije i zakoračio u novi život, sažet u narednih godinu dana.