Prelep septembarski dan. Čamac lagano klizi po mirnoj površini Dunava, kraj nasipa iznad Stare železare. Mir narušava klepetanje dizalice koja istovaruje staro gvožđe za čeličanu. Oseca se miris tera iz mazutne stanice. Dena i Zec, za divno čudo, veslaju prilično ujednačeno. Retko se to desavalo. Obicno su se, kao mladi junci, nadmetali ko ce koga da “okrene”. Koliko puta su samo polomili veslo. Ja bi sa krmicom u rukama pokusavao da odrzim pravac. Nismo voleli “pentu”. Bili smo mladi i jaki.

Naše odredište je “Heroj Srbino“ Jugovo. Blag i topao povetarac se povremeno poigrava sa tankim vrbama pored vode. Treperavi mir i tišina caruju Jugovom. Prošlo je vreme kupanja i graje. Čamac vezujemo između vrba u vodi, na skrovito mesto. Radije bi smo, da se ne zna da smo tu.

Zapuštene radničke vikendice su uglavnom sa razvaljenim vratima. U njima, sem dva ležaja i malog stočića, nema više ničega. Diskretno se ušunjavamo u jednu. Poneli smo karte, šah i gitaru. Rekviziti za celodnevni odmor. Pravimo podelu, ko šta igra. Pop, Zec i ja preferans. Emil i Dena šah. Odigrali su tada ova dvojica, čuvenu partiju, koja praktično nije ni počela. Sedeli su za tablom desetak minuta kada je Denu počelo da izdaje strpljenje.

-Hoćes li da igraš ti?, pitao je iznervirano Emila, koji je ozbiljno posmatrao uredno poređane figure na tabli.

-Šta, ja igram prvi?

-Gle čoveka. Pa ti igraš sa belim figurama. To ne znaš. Sa kim ja igram šah.

-Dobro, dobro, zezam se, smiruje ga Emil, i nastavlja, tek sada da razmišlja. Dirka pešaka ispred kralja, pa ispred kraljice, pa onda ispred konja i tako narednih desetak minuta, sve dok Dena nije zavrljačio i tablu i figure, kroz prozor vikendice. Naša partija preferansa od 150 bula, ima uobičajeni tok. Pop otima igru sa triplim adutskim makazama, ja se nerviram i naravno, pogrešno licitiram, dok Zec igra na sigurno. Usput, ispijamo Rubinov vinjak iz flaše. Vreme neosetno teče. Konstatujemo da bi smo mogli da nešto pojedemo. Izvlačimo drvca, prvo, ko će da ide? Dena i ja. Drugo, ko daje pantalone? Emil. Podvezujemo nogavice od pantalona i krećemo u akciju. Dena je cvikator. Moram sve vreme da ga hrabrim. Penjemo se strmom stazom između ogromnih hrastova. Čuju se glasovi. Oprezni smo. I taman kad smo bili pri kraju pentranja uz strminu, za nama se pojaviše dva momka, nešto mlađa od nas, i jedna devojka.

-Tiše, rekoh im prekorno. Ima nekoga!

Oni me zbunjeno gledaju.

-I vi ste pošli da kradete grožđe?, pitam ih.

Jedan od ove dvojice ukapira o čemu se radi.

-Ne, to je naš vinograd, reče kroz smeh.

Osetih kako mi gore uši od stida.

-Izvini, mi smo pošli da naberemo malo grožđa.

-Uđite slobodno, reče nam drugarski.

Neprijatno nam je ali se nema kud. I taman kad smo krenuli prema prvim čokotima hamburga, začu se oštar glas sa terase od vikendice.

-Kradete grožđe, a?! Ženo, daj pušku!

Ispadoše mi Emilove pantalone. Šta sad? Ukočili smo se. Paničnim pogledom tražimo one iza nas. Laknu nam kad se iz žbunja pojavi momak što nam je rekao da je vinograd njegov.

-Tata, neka ih! To su moji drugovi.

Tata se smiri, ma da nastavi da gunđa i da nas posmatra. Nas dvojica, smerno, ubrasmo po jedan grozd.

-Hvala i doviđenja!


Pokupim Emilove pantalone, pa tutanj niz strminu. Jedva se nekako čitavi smandrljasmo. U vikendici nas dočekaše zabrinuti pogledi.

-Ljudi maler, rekoh zadihan.

-Šta,uhvatili vas, reče Pop.

-Ne, obrali vinograd! Od sutra prelazimo na pečen kukuruz. Složili su se.

Predveče je. Ogromna užarena lopta od sunca, zalazi iza Avale. Kao nacrtan, vidi se televizijski toranj. Oseća se svežina i miris Dunava. Izveslasmo ka sredini reke i odložismo vesla. Voda nas nosi polako ka Smederevu. Ustanem i ozbiljno se zagledam u daljinu, u pravcu gde se jedva nazirala gradska crkva.

-Šta gledaš?, pita me Zec.

-Hoću da vidim koliko je sati na crkvi.

-Zezaš se! Pa jedva se vidi crkva!

-Sedam i deset, rekoh ozbiljno. Ko će da se kladi.

Pop izvadi sat iz pantalona.

-Pazi stvarno je toliko. To je nemoguće!

Sednem mrtav ozbiljan. Naravno prethodno sam neopaženo video koliko je sati na svom satu u farmericama na drugom kraju čamca. Od tada je važila priča, da vidim bolje od indijanaca. Dena uzima gitaru i počinje:

-Aj halisko, halisko u zemlji si znan i Gvadalaharaaa !!

Šta li mu to znači?, ne znam ni danas. Ali, bilo nam je lepo.