Krajem šezdesetih, jedna rok grupa je snimila pesmu čiji je naslov glasio: ”Mesto na koje niko ne odlazi”. Pesma je zvučala prilično mistično, što je uz naslov i naše neznanje engleskog, raspirivalo maštu i stvaralo sliku o nekom strašnom mestu. Mesta o kojima je reč u ovoj priči, na protiv, nisu strašna, iako na njih više niko ne odlazi. To su samo neka od mesta na kojima su se dešavale zanimljive stvari, a koja su nam urbanisti oduzeli.
Zgrada koja se ni po čemu neće razlikovati od drugih, u građevinskom smislu, dobila je naziv “Lepotica” još pre početka izgradnje. Šta je to bilo što je trebalo, kasnije kad bude završena, da opravda taj epitet? Bile su to male keramičke pločice u raznim bojama kojima je izlepljena cela fasada. Ta zgrada je i dalje tu, ali je sve ređe, posebno mladi, zovu “Lepotica”. Ona nije deo ove priče zbog svoje lepote, već zato što je zauzela mesto na kome se nalazilo veliko gimnazijsko dvorište. E, tu, na tom mestu, dešavao se deo čaršijskog “života”. Veliko igralište na kome su gimnazijalci radili fizičko i igrali mali fudbal, nedeljom pre podne je bilo poprište žestokih rukometnih nadmetanja. Pola grada je prisustvovalo tim događajima. Junaci, gradski momci - Zelja, Vladan Šlog, Malen, Milan Degen, pa nešto mlađi Nega. U publici, gradske lepotice - Vikica, Vera, Ciga…
Čuvene igre krajcarice, dešavale su se baš tu, u tom dvorištu, uz zadnji zid Rusadinove poslastičarnice. Ćopa, Ćosa, Tine, Draža Major, kasnije Ljubiša Robi. Žestoki momci onog vremena. Ni nalik današnjim.
Posebnu atrakciju, za nas gimnazijalce, predstavljale su odbrane penala pokojnog profesora matematike Slavka Zatkalika, nadaleko čuvenog zvezdaša i zaljubljenika u Šekularca. Nisu trajala dugo ubeđivanja, i profesor bi, za vreme velikog odmora, onako u odelu, beloj košulji sa kravatom, stao u pesak, koji je služio za skok u dalj. Parada za paradom. Aplauzi, oduševqenje. Zaća bi posle toga zajapuren, pun peska, ali sav srećan, na časovima najviše govorio o fudbalu i svom ljubimcu Šekularcu. Na sahrani mu je bio prisutan kompletan tim i rukovodstvo Zvezde, na čelu sa Miljanićem i mlađanim Džajom.
Bilo je tu i ljubavnih sastanaka i zakazanih tuča. Nikola Tarzan je jednom prilikom, pošto je na kocki izgubio i poslednju paru, predložio Tinetu: -Aj ‘ se bijemo po pesto dinara! Svašta se tu dešavalo, sve dok se nije pojavila “Lepotica”.
Ne znam taćno, zbog čega se to mesto zvalo “Majmunsko ostrvo”. Prića se da taj naziv nosi po momcima, kojima na zakazan sastanak nisu izlazile devojke i koji su izvisili kao majmuni. Na tom malom, betonskom trouglu, ispred Pantazijevićeve apoteke, subotom i nedeljom u podne, okupljali su se zaljubljenici u fudbal. Tačnije, fudbalski fanatici. Zvezda i Partizan, večiti rivali, bili su tema broj jedan. Do duše, bilo je tada i po nekog hajdukovca. Najglasniji u žučnim raspravama su uvek Kiba, Branče Kubala, Bora Vrcan, svi zvezdaši. Žučne polemike dostigle su kulminaciju kad je Smederevo igralo čuvene kvalifikacije za ulazak u, onda jaku, drugu ligu. Legendarni vođa navijača Kiba je za tu priliku ofarbao magarca u klupske boje, stavio mu klepetušu i doveo pre utakmice tu, na “Majmunsko ostrvo”. Jadni magarac nije dugo izdržao sa par kilograma farbe na sebi. Crko je nedugo posle odlučujuće utakmice protiv “Proletera”iz Zrenjanina.. Kvalifikacije smo, nažalost, izgubili, ali su se dugo prepričavali driblinzi i golovi Milančeta, Tomčeta, Praseta… Danas na tom mestu, svakog proleća, komunalci zasade lepo cveće, valjda u znak sećanja na Kibu i ostale fudbalske zaljubljenike i legende onog vremena.
Tada jedini gradski trg, nalazio se na mestu koje je zauzela “Robna kuća”, preko puta bioskopa “Svetlost”. Deo trga je , do duše i tada, bio namenjen trgovcima, samo se to neveliko zdanje, dok u požaru nije izgorelo, zvalo “Robni magazin”. Na popločanom trgu su se održavali razni skupovi, proslave državnih praznika, priredbe. Odatle, ispred “Prokupca” su polazili autobusi “Autoprevoza” za Beograd. A tu je bio i gradski javni VC. Najživlje je bilo nedeljom pre podne. Tada je trg pripadao Romima. Praznično odeveni, družili su se na svoj način, i naravno, igrali kolo. Voleli smo da ih gledamo. Umeli su oni, bolje nego iko, da se vesele. Ne znam, da li postoji neko mesto gde se danas okupljaju. Ako ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.
Bilo je još interesantnih mesta na koja više niko ne odlazi. Staro košarkaško igralište i letnja
bioskopska bašta, Strelište, stari “Sindikalni”, ali i njih su nam, nažalost, oduzeli urbanisti. Na njihovim mestima se šepure neka nova, lepša zdanja. Ko zna, možda i njih, jednog dana, čeka ista sudbina.