Smederevo se trouve au bord du Danube, a 45 kilometres de Belgrade. A Smederevo habite 17.500 habitants… Ovako je krajem pedesetih godina, jedan razred osnovaca, škole kod Majdana, započeo diktat na času francuskog jezika. Da. Upravo je tih godina u Smederevu živelo 17.500 stanovnika. Mali grad. Svi se znaju.
Za nas klince, tih godina,nije bilo mnogo zabave. Fudbal na male goliće u Strelištu preko puta ondašnjeg SUP-a a današnje Muzičke škole, krajcarice, lopovi i žandari…Krali smo voće, iz Nešićevog dvorišta ili Kooperative na pristaništu gde se vršio otkup za izvoz. Prvoklasno grožđe. Afusali,Hamburg…To više ne rađa. Ponekad, za promenu, svratili bi do magacina kod Erčićevog auto servisa, na suncokret.
Voleli smo da tumaramo po tvrđavi. Da sakupljamo šištavce, barut pretekao od eksplozije. I naravno, posebno mi “Dunavci”, voleli smo pecanje. Bežali smo iz škole kad počne da “radi” kesega. Pecalo se tu,oko pristaništa,kod treće kule,male dizalice,mutne vode…na leptirića. A pristanište, pravo. Pristaju velike lađe: “Split”, “Beograd”. Sve smo tegljače po silueti prepoznavali. “Volujak”,”Ozren”,”Rujen”…Vukao se šoder sa Morave. Naravno, sa prvim toplim danima, “otvarali” smo sezonu kupanja. Ko će prvi. Najčešće je to prvo kupanje bilo na Jezavi. A po njoj plivaju odpatci iz obližnje klanice. A onda, kad krene sezona kupanja, roditelji bi nas, subotom, poveli kod veslačkog, na gradsku plažu. Neki su odlazili kod Metalora. To su bile plaže. Miris Dunava ostaje za nezaborav. Naravno i neizbežni ter iz Stare železare.
A onda se desilo nešto što je obeležilo najlepše godine naše mladosti. Ada. Plaža za svet. I onda i sada. Koliko pozitivnih emocija budi pomisao na jurke u bazenu, skokove sa Velike vrbe, ljubavi sa Treće plaže, fudbal u vrelom pesku, “čistu” vodu sa špica Ade koju smo pili. Tada smo već krišom palili prve cigarete. Kupovali smo ih na komad, umesto karte za vožnju “Komunalcem”. Preko smo išli kako kada. Nekada sa pokojnim Calionom čamcem, nekada plivajući. Preplivati Dunav, bio je izazov za hrabre i dobre plivače. A njih je tih godina bilo. I Dunav je bio drugačiji. Brži. I mirisao je. Kao i park na pristaništu gde se uveče čekao red za klupu.
Uveče, izmoreni od kupanja i fudbala na pesku, već momci izlazili smo na štraftu. Sedam pola osam. Ista ova današnja fontana, samo nova, lepša. Pa onda u kafanu ili na igranku. U Domu JNA igranke za klasičare, u Gimnaziji za prve rokere. Kasnije na starom košarkaškom. “Crveni koralji” i po neka tuča.
Dunav kafana je bila druga naša kuća. U njoj smo provodili više vremena nego u školi. Bila je to prava kafana u koju nije mogao svako da uđe. Nije dozvoljavao pokojni Dragan Slina. Govorio je: - nije ovo kafana za svakog. Imali smo privilrgiju. A tek Sindikalni. Terasa za hiljadu duša a mesto ne možeš da nađeš. Pa lovačka sala i prve večere sa devojkama.
Teško je bilo pratiti modu tih šezdesetih godina. Konfekcija nikakva. Trebalo je sašiti pantalone, odelo. Slučajno, valjda sam bog pošalje izvesnog Branu u naš stan u Nemanjinoj, da “okrene” mojima dva kaputa od grombija. Tu se nas dvojica dogovorimo da mi sašije pantalone po mojim merama. Sašije Brana prve pantalone i one ispadnu odlične a on postane “Brana šnajder”. Iste te godine postanu “Bitlsi” i “Stonsi”. Šio je Brana po želji, sakoe bez kragne, sakoe sa kragnama kao krila od manjeg aviona, dugačke do kolena. Pantalone uske da uže biti ne mogu, zvonarice. Mogao je i hteo da sašije sve što smo zamislili. Kad se vratio iz Francuske, sašio mi je za doček ‘71. sako po francuskoj modi. Gratis. Zato što sam ga “izmislio”. Tada mi se na jednoj probi požalio:
- Ovi klinci me zovedu Laki.
- Što, pitam ga .
- Pa valjda što ih mal’ lažem. A moram, ne mogu sve da stignem a ne mogu nikog ni da odbijem.
Obeležio je ono vreme. Zaslužio je da mu za dušu popijemo po jednu Ružicu. Voleo ju je.
Mi koji smo “terali” modu već smo počeli da odlazimo u Trst. Da, tamo smo se oblačili. Italijanska odela, cipele, majce, čizmice. Kako to tek danas budi lepe emocije. Da. Umalo da zaboravim frizure. Važan detalj našeg imidza. “Panika”. Nešto slično. Ali o njemu, drugi put.
Smederevo se trouve au bord du Danube…